Гдје гледати:
GogoanimeЛинк на My anime list:
One punch manЖанр: Акција, Комедија, Пародија, Шонен.
Моја оцјена:
Прича: 7/10
Анимација: 10/10
Музика: 9/10
Ликови: 8/10
Уживање: 8/10
Коначна оцјена: 7/10
Један смјешан пародијски аниме који исмијава класичне шонене и суперхероје. Препорука свима који су жељни добре комедије.
СПОЈЛЕРРецезнзија је написана од стране Ненада Грујића
Šonen je jedna od najpopularnijih demografija u animeu od nastanka, sa najvećim brojem fanova, najdugovečnijim serijama i najvećom prodajom samih video izdanja, ali i robe vezane za animee. Na stranu to koliko potencijalno kvalitetna mogu da budu dela pravljena za naložene tinejdžere, šonen je najprepoznatljiviji i najreklamiraniji odeljak animea. Takođe, šonen animei imaju prepoznatljive odlike i trope koje ga čine prepoznatljivom demografijom. Glavni junak je naoko običan tinejdžer kome iznenada neka natprirodna sila otkriva potencijal za veliku moć, tu se negde pojavi glavni negativac, drugovi iz detinjstva, moć prijateljstva, trening, brdo filera, odsudna bitka, pobeda i novi negativac pa sve ispočetka. Iako je seinen, ideja OPM je da sve te šonen trope okrene naglavačke.
Nastanak ove serije je veoma interesantan, i sam nalik na neki šonen kliše. Mangaka pod aliasom ONE je započeo One Punch Man kao web mangu i tu ne bi bio nikakav zbun da čovek ne crta kao jako talentovani petogodišnjak (Isajamu to nije sprečilo da napravi Titane, doduše). Nekim čudom, ta manga je bila downloadovana 12 000 000 (slovima dvanaest miliona) puta i doživela nezapamćenu popularnost i ONE je dobio ugovor sa Jusuke Muratom, poznatim manga crtačem, po kojem bi ovaj nacrtao mangu od početka pa nadalje (fazon nemoj brate više, molim te, evo ja ću). Ta Muratina manga je poslužila kao grafička osnova za anime.
Radnja se odvija u Z gradu u Japanu koji vrvi od čudovišta što napadaju ljude i prave im razne probleme poput oduzimanja života i uništavanja životnog prostora. U tom gradu živi i naš glavni junak Saitama, džabalebaroš krajnje indiferentan prema ostatku sveta. Razlog za takav stav je jednostavan. Saitama je oduvek želeo da postane superheroj i da brani slabe i nemoćne od zla. Zato se bacio na masovne treninge u stilu Kristijana Golubovića i za tri godine izgubio kosu ali zauzvrat dobio toliku fizičku snagu da je sposoban da svakog protivnika uništi jednim udarcem. I tu nastaje problem, jer nijedan protivnik više ne predstavlja izazov za Saitamu i to ga polako ali sigurno ubija u pojam. Sticajem okolnosti, Saitama sreća Genosa, androida heroja koji jedini postaje svestan Saitamine prave snage i samoproglašava se za njegovog učenika. Ispostavlja se da je u Z gradu superherojska zajednica izuzetno aktivna (Saitama nije imao pojma jer ga je realno bolelo dupe), te da čak postoji organizacija superheroja sa rangovima i hijerarhijom po snazi. Njih dvojica se pridružuju i počinju da rade kao superheroji i tamane čudovišta po gradu. I to je to od radnje.
Grafički prikaz je jedan od najspektakularnijih koje sam imao priliku da vidim, možda i najbolji u nekoj TV seriji, uz Aoi Bungaku. Studio Madhouse je pošteno zavrnuo rukave i uradio odličan posao, čak su angažovali animatore iz drugih studija da pomognu. Rezultat toga je neverovatan stil animacije i crteža. Evo primera radi, zbog uštede, većina animea se radi u trojkama, to jest jedan frejm animacije služi kao tri frejma, te se čak i akcione scene animiraju sa osam frejmova po sekundi. Borbe u One Punch Man su animirane u jedinicama, znači frejm za frejm, što izgleda neverovatno čak i za anime film. Stilizacija je sjajna, s tim što na momente izbije originalni ONE fazon pa Saitama izgleda kao jaje sa nacrtanim očima i ustima, što savršeno oslikava njegovu potpunu apatiju i to-me-mnogo-boli-patka-za-to stav.
One Punch Man je pravljen kao parodija na sve šonen klišee. Umesto da gledamo kako glavni junak dobija moći, pa biva gažen i onda trenira jedno trista epizoda dok ne postigne željeni nivo snage, pa borbe od po sto epizoda, vađenje novih moći iz dupeta i sve ostale stvari zbog kojih volimo ili ne volimo ovu demografiju, ovde imamo nešto sasvim suprotno. Saitama je na početku najjače biće u seriji i prolazi kroz sve protivnike kao krava kroz kuku*uz. Borbe takođe nisu maratonske, jer se uglavnom sastoje od jednog udarca kojim Saitama pravi rupu veličine Rakovice u protivniku. Glavna fora koja služi kao naveći izvor smeha jeste baš to građenje i pojačavanje moći protivnika uz rokačku muziku i gomilu ložačkih replika da bi se sve završilo krajnje antiklimaktično. Mislim šta reći kada cela serija traje koliko jedna borba u Bleach-u, i to neka sa početka.
Ovaj anime je doživeo neverovatnu popularnost, postavši ono što ironično zovem “spasitelj anime industrije”, to jest anime koji iskače iz frižidera te sezone i koga masa hajpuje do besvesti, kao što su prošlih godina bili Titani, Tokyo Ghoul, Code Geass, Fate/Zero i ostali megahitovi koji se zaborave po završetku emitovanja. Srećom, OPM se ne pravi da je nešto što nije i njegova direktnost i neposrednost ga ipak postavljaju na malo viši položaj od gorepomenutih naslova. Dosta me je ljudi ubeđivalo da je OPM beskrajno inteligentna dekonstrukcija šonena, višeslojni, intelektualni anime i šta ti ja znam, ali to mi je sve delovalo krajnje nesuvislo, pokušaj nalaženja dubine u skečevima Andrije Miloševića. Autor je obećao da će da se potrudi da serija dobije i drugu sezonu, što ne znam koliko je pametno, budući da je već pred kraj OPM počeo da poprima odlike serija koje parodira i da će druga sezona nastaviti u tom pravcu, ubijajući duh parodije.
Bilo kako bilo, lagao bih kada bih rekao da je ovo loš anime. Zabavan je, duhovit, lako se prati i ima vrhunski animirane scene akcije. U ovo sušno vreme to ga čini više nego prikladnim da spržite jedno popodne uz njega.
